Drvo

On se vrlo čudi tome što od svakvaih događaja koje primeti, u svojoj glavi napravi priču. Po malo se i brine zbog toga.

Priča mi kako je video da je posečeno jedno veliko drvo, kaže ne znam zašto. Potpuno je zdravo to drvo. Isto kaže bilo mi je došlo da zaustavim auto i da idem da pitam te ljude zašto su posekli to drvo. Ono je stajalo u kraju dvorišta i stvarno je bilo veliko. Kaže, onda sam počeo da razmišljam o tome kako ne znaju šta rade. Kako ne postoji ni jedan razog zašto bi neko posekao tako veliko drvo. Kako je moguće da ne znaju koliko je to drvo važno za naš život, kako bez njega, bez biljaka ne bi bilo nikakavog života na palneti. Kako svima da kaže kako je to važno da ne seku drvo. Pita se, po malo uzemireno, kako je moguće da ljudi to ne znaju. I razmišlajo je još šta bi sve uradio da se to ne dešava. I pitao me je da li je sa njim sve u redu jer od takve stvari pravi priču u svojoj glavi. 

Da sve je u redu u tvojoj glavi, rekoh mu. Ti samo imaš talenat. Talenat da vidiš ono što drugi ne vide tako lako, imaš maštu, fantaziju, osećaj za lepo, za ispravno, za ono što je bitno. I tvoj talenat "radi" svoje, a ti možeš raditi svoje. 

Ako želiš možeš pisti ili pirčati i slikati ili pevati o tome što tvoj "talenat" radi. Rekao mi je da voli da piše o tome. Rekoh onda da pišeš, da razviješ veštinu pisanja i da tvoj talenat dobije vozilo kojim će ići u svet, do drugih ljudi. Kaže da ga to malo plaši, da bi više voleo da sakuplja to što napiše pa nekada kasnije da objavi, kaže kad budem imao 33. godine, a do tada da vežbam kako da me svi razujemju. 

Malo ga je stid kad mu kažem da je to talenat. Stid ga je i da drugi čitaju šta je napisao. Tu sam sa njim da zajendo gledamo u njegov talenat i u ono što želi, a što ga po malo plaši. 

Kažem mu da volim drvo, da imam dosta drveta pored kojih volim da prodjem ili u koja volim da gledam kada prolazim pored njih ili ponekad da pomislim na njih kako li su? Imaju tako dva drveta na putu od Beograda do Zrenjanina, i jedno blizu Aradca i jedno na ulazu u Staru Pazovu s auto-auto puta, i nekoliko od Šapca ka Rumi i jedno na kojem sam odrastao u zagrljaju Murtenice i jedno u koje je grom udario toliko puta ... Iako s nevericom, vidi da stvarno volim drvo. Ima toliko drveća, a neko je i u mom umu u pamćenju vrlo određeno, konkretno, jasno, kojem se divim, koje mi se dopada, koje me ćini veselim. 

Rekoh mu da bih osnovao sud za drvo i da ne bi smelo da se odseče ni jedno drvo pre nego što taj sud ne donese presudu da sme da se odseče. Morao bi da bude tužilac i odbrana i da se sudi svakom drvetu i ako se presudi da treba da se odseče onda onaj koji ga odseče ... on mi upada u rečenicu i kaže, mora da zasadi tri nova drveta, ne tri deset novih .... 

Kako je lepo sa nekim deliti istu sliku, zamisao, fantaziju, želju, lepotu ...

Da, rekoh mu, imaš talenat i razvijaj veštinu kojom ćeš mu omogućiti da stigne među druge ljude u svet. 

Za sebe pomislih, kako nije bilo nikoga da pridrži moje sumlje u talente, u senzibilitet koji sam imao kao mlad, kako je sve bilo pusto i prazno ... kako je divno što ne moram isto, što ne želim ono kako je bilo meni i što mogu i što hoću da bude drugačije od toga, da bude podrška, potpora, da bude hlad koji štiti od suvoće pustoši. 

Drvo je naš dom, naša potpora, naš hlad koji štiti naš život od suveoće pustoši koje nam donosi naša zvezda.

Da stidi se i plaši ali maštaj, da stidi se i plaši ali piši, da stidi se i plaši ali objavljuj, da, neveruj im već prati sebe i idi napred i stići ćeš u baštu bogatu ljubavi, istine, samopodrške i jednostavne sreće. 

Dragi A. veruj sebi!

Eto mislim o šumi, o drveću, o drvetu, o Ivanu, o Savi, o sebi, o nama!

 

Poželeh danas da budem u šumi i dodje mi da odem na Frušku goru. Bez velike pripreme stigoh na Iriški venac i napravih početničku grešku - skrenuh desno. Odmah sam platio 300 dinara, taksa za koršćenje nacionalnog parka Fruška Gora, šta god to značilo. E, to znači da možete da parkirate auto gde god hoćete: pored puta ili da ga ugnate u šumu ili na livadu, gde god, a takvih auta je u narednih nekoliko kolometara bilo više stotina, tako da se mora voziti kao kroz auto pijacu. Isto tako kada platite 300 dindži, možete da pečete ćevape, pile, prase, a bogami videh i jagnje, isto tako i da palite vatru gde vam to bude zgodno. Pa šta vam ko može, platili ste 300 dinara, zar ne. Zapravo onih nekoliko stotina auta donelo je nekoliko hiljada ljudi koji su naložili vatre diljem Nacionalnog parka (ovo je ono dva, tri kvadratna kilometra oko spomentika) i phivatili se srpske meditacije, što reče pokojni doktor Deki – pečenog praseta i piva, naravno. Uz sve ide muzika, ima sevga od 80-tih do danas. Sve u svemu za mene suviše zagušljivo i bučno, a nadasve previše naroda. Aj nazad na “venac” pa sad da probam levi put. Ipak se mngi vraćaju Marksu.

Stadoh u kolonu vozila i učini mi se da na vrhu kolone stoji čovek koji naplaćuje onu taksu za Nacionalni park i požurih da pronađem onu kartu od malopre (koju sam u znak protesta zgužvao i bacio negde nazad u autu) da neplatim i za ovu stranu nacionalnog parka. Tako stojim u koloni ona se nemiče, iza mene se stvori gužva i počeše da sviraju, nešto sam se snebivao šta da uradim, čak sam video da je i puna linija. I oni iza mene počeše da me obliaze, kad videh da prolaze sačekah svoj red pa i ja da obidjem ova vozila. Zagledam, kad u njima nema vozača, nema nikoga, zapravo to su prakiranih 30 auta odmah tu od raskrsnice i naviše na sred puta. Ostah u čudu, izlgleda da sve više nemam dodira sa realnošću, da ovo ne kažem kako drugačije.

Aj sad polako levim putem to je onaj što ide prema Crvenom Čotu i tako malo po malo sve isto kao i na desnom putu. Čudno, obično se levi i desni put razlikuju, al izgleda unas to nije tako. I tako malo po malo aj putem sve u nadi da ću spontano pronaći neko skrovito mesto za sebe. Stadoh na jednom proplanku, učini mi se da bi to moglo biti to. Al pošto je baš bilo pored puta ostavih auto i krenuh polako šumskim putem da vidim šta ima malo dalje u šumi, a i da me želja mine, detinjstvo sam proveo u bukovim i borovim šumama Murtenice. Tako hodajući stigoh do natpisa “Spomen obeležje”, bi mi malo čudno otkud to, a i napisano na nekom patrklju od drveta, pa postah radoznao o čemu se radi. Zapravo dogodila se jeoš jedna znčajnija stvar zbog koje sam nastavio dalje. Osetio sam tako prijatan mir u toj šumi i to nije da sam tek-tek osetio nego me je taj mir preplavio do nivoa da se moje disanje izmenilo. To je jedan od onih najfinijih stanja mira koji pamtim i povezujem sa manastirima gde je molitva Bogu živa. Jedan takav manastir je manstir Svetog Save osvećenog u Judejskoj pustinji, gde molitva traje neprekidno dan i noć više od petnaest vekova (to bi sad rekli 7/24) i zaista u crkvi klečeći uvek se moli makar jedan monah. Ovakav mir sam osetio i u starim velikim šumama koje ljudi ne remete. Doživeo sam ovaj mir tako snažno i onda poželeo da vidim o kakvom se spomen obeležju radi.

Odmakao sam od puta možda dvesta, trista metara i našao se pred masivnim komadom, mislim granita, koji je sigurno težak nekoliko tona. Na njemu je bio natpis, tako sitan da sam morao da se primaknem da vidim šta piše. Pisalo je: “Ovde je 25. Avgusta 2000. ubijen i zakopan Ivan Stambolić”. Skoro da sam ostao bez daha. Pitao sam se gde sam ja bio tada, a sada kada ovo pišem skoro da sam zaplakao. Ovo je tužno. Verujem da će stena trajati dugo i da će slučajni prolaznici uspeti da je pronadju. Eto već je prošlo 20 godina, a koliko ih već ne zna ko ga je ubio. Da nije mozda nastradao u lovu pa mu bogati rođak podigao stenčugu u pomen ili ga udario grom dok je brao pečurke pa eto ožalošćena porodica protivno zakonu stavila krajputaš, doduše nešto veći. Tužno je koliko lažemo i kad hoćemo da se sećamo. Izostavljeno je da ga je ubio Slobodan Milošević predsednik države, da ga je ubila država, sitnica. Ostah ovde neki trenutak i htedoh ali ne mogoh da napravim fotku. Da, ovo hoću da kažem, ima još jedan monolit sa isitm natpisom ali odmah pored puta, to nije taj. Taj verovatno treba da posluži da se nikada ne stigne do onog pravog meste, do onog osećaja koji spomenuh. Tako su i u Dolini kraljeva pravili lažne grobnice, faraoni mogu svašta – na kraju krajev oni su sam Bog. Što se mene tiče verujem da nikada više neću proći ovim putem, a da ne svratim do ovog spomen obeležja.

Na povratku ka autu sretoh se sa Tomom, kovrdžavim bišonom, i ovog puta sam uspeo da preživim.

Nastavih dalje desnim putem. Posle nekoliko, ne znam kliko, stigoh do livade koja mi se učini prikladnom da odmorim. Uobičajeni folklor je takodje bio sa svih strana ali bar je muzika bila po mom ukusu. Ovde sam ostao nekoliko sati i onda krenuh dalje. Dok sam uživao u pogledu na Novi Sad i Bačku, shvatio sam da se moram pripremiti za Nacionalni park, da zapravo moram već imati mesto na koje idem inače ništa od moje meditacije. I odlučih kada sam već tu da se promuvam po planini ne bi li pronašao neko dobro mesto za mene.

Nastavo sam dalje desnim putem i radi portage za dobrim mestom, a i odlučih da svratim u manastir Kuveždin. To je jedini manastir posvećen Svetom Savi srpskom. Potpuno intuitivno s desnog puta smotah desno na jedan puteljak posut tucanikom i uputih se u šumu. Posle par stotina metara stigoh do predajnika na Crvenom Čotu. A to sam saznao jer se pojavio jedan ljubazan čuvar i on mi objasni da je to Crveni Čot. Upitah ga gde vodi ovaj put dalje i ima li šta dalje putem, da trazim neko mino mesto u šumi bez ljudi, i on mi reče gde vodi put ali nisam zapamtio i da tu dole napred ima jedna napuštena kuća. Krenuh da vidim kako to izgleda. Stvano posle stotinjak metara bi kuća s desne strane al baš u lošem stanju bez vrata i prozora, ali pažnju mi privuče novi makadamski put koji se protezao kroz šumu. Krenuh njim, onaj čovek mi reče da ga ima 5-6 kilometara, pa nije to tako puno. S otvorenim prozrima na autu polako sam vozio makadamom kroz šumu i uzivao u prizoru.

Ali nekeko mi nešto nije bilo u redu, nisam shvato šta, a onda počeh da ugledavam koliko je šume ubijeno. Koliko se na nekim mestima providi kroz šumu. Pade mi na pamet da je ovo nacionalni prak i počeh da se pitam kako je moguće da se ovde seče toliko puno šume. Znate to je deo koji je u sred sredine Fruške gore. Mic po mic makadamom stigoh do jednog mesta koje mi se dopalo i izadjoh iz auta da udjem malo dublje u šumu. Prošetao sam svega stotinjak metara i osetio sam tako pomešana osećanja. S jedne strane divotu, lepotu i veličanstvenost šume, a sa druge tugu shvativši koliko je šume ubijeno, koliko je planina ispresecana putevima kojima se izvlače ubijena stabla. Setih se i Murtenice. Kao mali nisam mogao da dočekam da stignem kod babe i dede i da sa praga kuće gledam u veličanstvenu šumu i maštam šta sve ima u njoj. Kada sam bio poslednji put pre tri godine od te šume u koju sam gledao pedeset godina nije ostalo ništa. Država je tu šumu proglasila zaštićenom i tim zakonom je rekla da će se on primenjivati kroz neko vreme, e za to neko vreme sva šuma je isečena, kao kad udjete u tudje. Zastrašjujuće je to što se dogodilo. Eto to sam video i u Nacionalnom praku Fruška gora danas. Nisam izdržao i nastavio sam dalje, da vidim gde vodi taj makadam. Taj makadam je inače besmislen ako se preko njega ne stavi asfalt, jer za nekoliko godina od njega neće ostati ništa.

Stigoh na kraj makadama.

Nećete verovati gde sam zapravo stigao. Pa ne znam kako bih to drugačije nazvao nego okretnica za šlepere. Jednostavno stigao sam nigde. Kraj tog puta, tog makadama, je prošierenje koje je orkuglo i takodje zasusto makadamom. Eto taman toliko da šelper može da se okrene. Kao da je neko napravio ceo put samo da bi šleperi mogli da iznesu ubijenu šumu. Ostao sam zapanjen i vozio se polako u krug u tom krugu na kraju tog puta, vozio sam se 4-5 krugova, neverujući.

Izašao sam iz auta i odatle šumskim putem kroz sred prave šume prošetao nekoliko stotina metara i shvatio da ću tu da dolazim u budućnosti dok i tu šumu ne ubiju. Eto tako sam našao mesto gde mogu da se osećam da sam u pravoj šumi. A onda sam se tužan vratio gledajući stotine ubijenih drveta, zapravo sam imao osećaj da su to samo ostaci zločina koji već polako odlazi u zaborav. Isto kao što odlazi u zaborav i pravi zločin nad Ivanom Stambolićem. Pitao sam se ko je zločinac nad šumom nacionalnog parka Fruška gora. Našao sam odogovr na jednoj od mnogo tabli koje su posute po celoj šumi i na kojima piše da je zabranjen pristup, da su u toku radovi. Ubijanje šume su radovi. Ubijanje Ivana Stambolića je zapravo samo bio dnevni rad tamo nekog zločinca. Na ovoj tabli piše velikim crvenim slovima ćirilicom “Obaveštenje” “Gazdinska jedinica”, “Šume srpskog pravoslavnog manastrira Ravanica”, a onda ponovo “Radovi na planskom obnavljanju i nezi šuma” kako čudan nazvi za ubistvo šume - obnova i nega. Kao da je na spomen obeležju napisano “U spomen na radove na planskom obnavljanju i nezi ideja Ivana Stambolića”. Sa ove table sam još saznao da će radovi, što čitam kao nastavak ubijanja šume trajati do 2026. godine. E kad sam došao kući na netu sam pronašao dosta reportaža o ovom zločinu nad šumom. I uvek mi padne na pamet kako kada padne kralj mora da strada na hiljade podanika. Tako, kada je pao hrast star 500 godina neizbežno je da bude ubijeno još mnogo šume. Ovo je vlast drvoubica i to ima svoju cenu koju će platiti. Na žalost koju ćemo i mi platiti. Toliko je šume koju ubijaju. Toliko je investicija da imamo jeftin ruski plin da ne sečemo šume, a sad je plin skuplji od struje i drva ponovo najjeftinije gorivo. Treba nam milijon novih stabala šume, a ne da ubijamo postojeću - a ne da manastiri ubijaju ono što im je dato da čuvaju za pokoljenja, zauvek. Ovi monasi sada sve su dobili na gotovo i od toga prave veresiju.

Oni sebe zovu srpski manastir, oni šumu zovu šuma srpskog pravoslavnog manastrira. Pa to je kao da je kazano slobodanov Ivan. Pa ima li nekih manastra srpskih da nisu pravoslavni, a isto tako kako ta šuma posta šuma manastira jer manastr to zaradio, kupio, oteo u ratu ili kako? Moje duboko uverenje svih pedeset mojih dosadašnjih godina je da je sva imovina, sve što je dato manastririma i crkvama dato od naroda da čuvaju u ime i za narod, a ne da su oni vlasnici tog blaga – zato i ne plaćau poreze. Uživaju plodove i čuvaju, oni nisu vlasnici. Pa zar se nisu zavetovali za blaga nebeska, a ne zemaljska. Zar im zbog zaveta ne poverovasmo da će najbolje čuvati naša zemaljska blaga bez kojih nema ni “srpski” ni “manastir” ni “pravoslavni”. Nisu li to vladike, igumani i monasi postali biznismeni, trgovci, vlastelini, kapitalisti, preduzentici, oni koji prave profit. Eto, tako sam nešto mislio vozeći se ka manastiru Kuveždin, po malo brinući što sam u pantalonama sa nešto kraćim nogavicama.

Stigoh u manastir. Misli mi odoše ka manastriu Svetog Save osvećenog. To je manastir u pustinji u Judejskoj kamenoj pustinji gde po stenju ima trave i tu i tamo po neki žbun i sasvim retko neko drvo, uglavnom čovekovom rukom zasadjena maslina, dakle pustinja. Osnovan je u 5. veku. Osnovao ga je Sveti Sava osvećeni. E naš Sveti Sava kada je stigao u mnastari ovaj, pred njega je pao štap koji je nosio Sveti Sava osvećeni i po predanju i njegovom zavetu pred koga padne ovaj štap, a stajao je stolećima nepomično, da dobije darove. Izmedju ostalog ikonu trojeručicu sadašnju Igumaniju manastrira Hlandar. S tom ikonom Sveti Sava srpski je na Svetoj gori osnovao naš manastir Hilandar. Tako sam bio uzbudjen da stižem u manastir našeg Svetog Save, kojeg toliko volim, baš kao i patrijaha Pavla. I baš me nekako bilo sramota što nisam pristojno obučen, nisam mislio da ću doći do manastira. Eto zadržah se u manastriu ni pola sata i ne bih sada govorio o osećanjima, i doživljajima koje sam imao boraveći u prostoru ovog manastria. Otišao sam sa mišlju i molitvom da se ipak vratim bar još jednom, s nadom da će valjda biti drugačije nego ovaj put, valjda bar malo bliže mojoj fantaziji, mojoj predstavi o monasima i manastriru posvećenom Svetom Savi srpskom pred kojim je na kolena palo bradstvo manastria Svetog Save osvećenog i na dar mu dalo najdragocenije što su imali jer je takav bio zavet osnivača manastira.

Toliko imam jak utisak da od gotovog pravimo veresiju i pitam se šta ćemo ostaviti potomcima?

Eto i do manastria i od manastira, a i u manastiru bilo je još dogodovština ali o tome nekom drugom prilikom. Ono što sada hoću da kažem, na samom kraju ove priče, jeste to da se sve što je kazano u njoj dogodilo i ništa nije unapred smišljeno niti nakndno domišljeno, sve je bilo baš tako sasvim spontano. Stoga hoću da zavšim sa najjačim utiskom koji mi se pojavio slučajno jer sam trazio linkove na netu koje bih stavio u prilog ovog teksta. Jedan naslov kaže ovako. “Stambolić je 25. Avugsta 2000. godine otet na Košutnjaku. Oteli su ga i potom na Fruškoj gori ubili … “ Kakva je to sila koja čini da se svim silama hoće ubiti šuma na Košutnjaku i da se svim silama ubija i šuma na Fruškoj gori? Da u tome učestvuju najače sile zemaljske, država i vladike. Kakva nam je to sudbina? Ima li moći iznad ove? Možemo li sačuvati drveta i sebe od ubistva i bagre na svim stranama? Možemo li, hoćemo li sačuvati sebe od propasti? Hoće li progovoriti oni koji ćute? Ko će utišati buku ovih koji sada govore i posekoše i šume i ljude?

Da Bog sačuva srpsku Svetu goru i od naroda i od svojih zavetnika i da sačuva narod Svetog Save srpskog, da ne uništi samog sebe!

https://www.google.com/search?q=spomenik+ivanu+stambolicu&sxsrf=ALeKk01vomfa3D5HWtysOGZZzuMEeI5EEQ:1596999140807&tbm=isch&source=iu&ictx=1&fir=yffydSgkxeLXRM%252C67wRTPsoglSCjM%252C_&vet=1&usg=AI4_-kQGeJ6hStXMAbIXYE7dP28mQNMtAg&sa=X&ved=2ahUKEwjh7_mz5Y7rAhXiQxUIHWk0AncQ9QEwB3oECAoQDA&biw=1366&bih=663#imgrc=bG8DgawR_pU8aM

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9C%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80_%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3_%D0%A1%D0%B0%D0%B2%D0%B5_%D0%9E%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%9B%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B3

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9C%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80_%D0%9A%D1%83%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D0%B4%D0%B8%D0%BD

Služenje zajednici daje smisao svemu

Živimo u paradigmi da sve dolazi "iz zemlje i u zemlju odlazi", u paradigmi da je sve krug. To nije istina. Istina je da je sve spirala. I da se ništa ne vraća u ono što je nekada bilo. I ako nastajemo od atoma i  jesmo atomi i ako na kraju ponovo postajemo atomi, to nisu isti atomi. A i nismo samo od atoma. 

Ako je sve krug onda ne postoji smisao. Preci nas uče da nije sve krug. Civilizacija poseldnjih dve i po hiljade godina je zalutala i sada je već očigledno da je bez smisla. iz različitih perspektiva smisao je na različitim mestima. Iz perspektive pojedinog bića, jednog čoveka smisao je u služenju zajednici. Razvijanje ega je trčanje u krug, služenje zajendici je spirala, ima smisao i razvojnost. Razvijanje i prevazilaženje ega je inspirisala individualnost, razvoj korteksa, razvoj tehnologije i dovela do izuzetnih uspeha ali je izgubljen smisao. Jer smisao nije u krugu, da razvijem i pustim svoj ego, to je bez smisla. Smisao je da beskrajno razvijam svoj ego služeći zajednici. Smisao je da budem individua koja teži vrhunskoj vrednosti koja se ogleda u služenju zajednici. To nije krug, to je spirala. Krugom ne idemo ka Bogu, sprialom idemo! Kosmos je sprala, mi smo spriala, spriala je smisao. Služenje zajendici je spriala koja nema kraja osim Boga koji stvara novi početak. 

Ova stranica je namenjena istraživanju služenja zajendici radi stvaranja pokreta ka služenju zajendici kao vrhunskoj vrednosti. Ovaj pokret je opasan. Ovaj pokret je suprotan većini vrednosti zapadne civilizacije. Ovaj pokret ne poznaje kompromis.