Sladoled, sreća i pamet

Imao sam sjajan članak u glavi svo jutro, no eto sad oko dva popodne nema ga više, skoro ni u tragovima. Hteo sam govoriti o sladoledu, koliko ga volim i koliko mi znači, koliko uživam u sladoledu i o tome kako je to sreća za mene i onda nešto da kažem o sreći i to je sve trebalo da stigne do treće reči koju sam u međuvremenu zaboravio pa sam je zamenio sa trt.

Dva dana kasnije. Setio sam seI Umesto trt treba da bude reč pamet.

Zapravo sam hteo kazati kako je glupost agilnija od pameti. Znate što više pameti to više mogućnosti, sto više mogućnosti to treba više vremena da se odabere prava mogućnost. Kod gluposti jedva da ima jedna opcija i onda je lako delovati, odatle agilnost gluposti. Tako da ako vam se učini da su vam deca lenja, prvo posumnjajte na pamet. Od ove pretpostavke biće najmanja šteta ako pogrešite, a ako pogodite biće to veliki blagoslvo, obrnuto je baš tužno.

Možda ste znali da testovi inteligncije za pilote borbenih aviona imaju i donji i gornji limit, dakle donji da omogući da se dovoljno brzo snalaze u nepoznatim situacijama, a gornji da u takvim situacijama nalaze jedno valjano rešenje, sa više mogućih rešenja gube na vremenu i stradaju pošto se neretko sve dešava u delićima sekunde. Dobro milsim znam za razliku izmedju pameti i inteligencije ali manimo to sada.

Setih se kako smo se igrali jednu igru pre desetak godina. To je Sonja smislila igru da u kacelariji govorimo svako za sebe šta mislimo koliko smo lepi od 1 do 10 i ovo je bilo zanimljivo, a onda smo to promenili u to koliko mislimo da smo pametni od 1 do 10 i bogme sedmica je bilo retko, uglavnom su bile devetke ili desetke, mi stidniji smo pristajali i na osam. Godinama kasnije iamo sam priliku da vidim samoprocenu nekoliko stotina ljudi koji su trebali da odgovore na upitnik od 20 pitanja, sva pitanja su bila u vezi sa saobraćajem. Na većinu pitanja je moglo da se odgovori zdravorazumski i iz iskustva svakodnevnog življenja, i bilo je nekoliko pitanja za koja je trebalo baš znati tačan odgovor. E u tom testu su bila dva neobična pitanja, jedno da se proceni koliko je težak test i drugo na koliko pitanja su dati tačni odgovori. Po pravilu mašili su procenu oni koji su dali manje tačnih odgovra na testu, oni su sebe preocenjivali od malo do znatno više preko broja tačnih odgovra koje su dali, vrlo malo je bilo onih koji su procenili sebe onoliko koliko su i dali tačnih odgovora i još manje onih koji su sebe procenili da znaju manje nego što su dali tačnih odgovora. Dakle pored toga što je glupost agilna ona je i nerealno samopouzdana.

Dakle pamet je lenja i kritična ka sebi, a glupsot agilna i samopouzdana preko sveke mere.

Moglo bi se još o ovome govoriti ali to nekom drugom prilikom, evo ovde još samo jedno prisećanje na ovu temu. Davno sam pročitao članak koji s u osnovi svodio na sledeće: vrhovna komanda nemačeke vojske tokom drugog rata, negde u proleće 1944. godine, u veme kada su trpeli velike gubitke na svim frontovima, zbog čega se komandni lanac neprekidno kidao što je veoma otežavalo komunikaciju, izdala je naredbu o unapredjenjima. Kazali su da svi kandidati koji bi mogli doći u obzir da budu unapredjeni treba da budu podeljeni u četiti grupe i to: pamentne i glupe, vredne i lenje. A onda su naredili da se prvo unapredjuju pametni i lenji, onda pametni i vredni, pa ako nema drugih onda glupi i lenji, a da ni po koju cenu ne treba u lanac komande stavljati glupe i vredne.

U nas je izgleda sve obrnuto.

Nego kakve ovo veze ima sa srećom? Zapravo nikakve, ovo ima veze sa sladoledom, a sladoled ima veze sa srećom, ali o tome u nastavku, pošto su mi kazali da su mi članci predugački.

Praaustralci

Prijatelj mi je preporučio za čitanje knjige “Tihi zov Australije” od autorke Mario Morgan. Knjiga je s engleskog prevedena na hvatski jezik. Veoma me zanima da čitam o ljudskim iskustvima pre vremena koje nazivamo savremenom civilizacijom, a ovo je beleška iskustva autorke s Praaustralicima. Ovde želim komentarisati jedan delić teksta ove knjige.

“Posotji nešto u čemu nisam uživala. Činilo mi se da izvorni stanovnici kontinenta tamnoputi Praaustralci još uvijek doživljavaju rasnu diskriminaciju. Prema njima se odnosi na sličan način kao što su se Amerikanci odnosili prema svojim Indijancima.”

Ovo kaže amerikanka govoreći o američkim indijancima u prošlom vremenu, kao da ono što se sada dešava američkim indijancima je drugačije od onoga što im se dešavalo. Kao da hoće da kaže - oni sada nisu diskriminisani. Osim što su ih pobili u prošlosti sad ovo njih malo što je ostalo nije diskriminisano – a zapravo to nije istina. Isto tako ona govori o Indijancima uz prisvojni pridev, za nju je normalno da su Amerikanci vlasnici indijanaca, da imaju svoje indijance, da su oni njihovi. To je isto kao kada roditelj kaže detetu ti si moj, moja što zapravo nije istina, i pored toga što je toliko uobičajneo da se to čuje i što ne želimo tome da damo značenje iz konteksta svojine već to pripisujemo ljubavi, zapravo govori o osećaju posedovanja i imanja veće moći ili jednostavno moći u odnosu na drugog. Isto tako ona nam govori o tome da postoji razlika između Amerikanaca i Indijanaca, i to u konteksu kojim implicira da više nema diskriminacije. Ovo je isto kao kada vidite plakate na kojima piše da je opština nešto dala svojim građanima. I onda oni koji kažu "kako su dobri - daju nam"  pljuju na one koji kažu ali oni nisu dobri jer govore da daju ono što nije njihovo onima čije to jeste.

“Zemlja koju su im dali nalazi se u Divljini i bezvrijedna je, a područja na sjeveru prepuna su nazubljenih stijena i gustog šipražja. Jedino prihvatljivo područje koje se smatralo njihovom zemljom zaštićeno je u obliku nacionalnih parkova tako da ga dijele s turistima.”

Ovaj deo mi se posebo dopada. Njima, koji su Praaustralci, je dao zemlju neko ko je došao posle njih, oteo im tu zemlju i sad je tako “dobar” da im je dao tu zemlju. To je isto kao kada čujemo da država daje narodu. Isto je to i kada presednik ili ministar daje ono što nije njegovo već uzme iz zajedničke kase. Bilo bi da daje kada bi nekome nešto dao sa svog privatnog računa (u nekim slučajevima ni to, jer bi moralo predhodo da se dokaže da li je na dostojan način stekao to što mu je na računu). A onda je autorka dobra jer primećuje da i to što su im dali nije dovoljno vredno ili je čak bezvredno. Zanima me da li to što su im dali i tako bezvredno, evidentirano u katastru kao vlasništvo Praaustralaca. A deo oko nacionalnih parkova je toliko različit od onoga što je u Americi, u toliko što se u americi to naziva rezervat. Ovo sa nacionalnim parkovima je zanimljvo i u našoj zemlji jer propisi o tome, verovatno samo o tome, su doneti na takav način da su počinjali da važe kroz nekoliko godina od dana donošenja tako da je za to vreme uništeno sve što je bilo moguće stići uništiti, a ona ono što je ostalo je zaštićeno, ali svakako ne baš od svih. Ako neko ima utisak da asociram na sličnost između odnosa koji postoji prema Praaustralicima i stanovnicima Srbije ne bih se protivio tom utisku.

“Nisam upoznala nijednog Praaustralca koji bi imao značajniju društvenu ulogu, a nijedno dijete nije šetalo ulicom zajedno s drugom uniformiranom školskom djecom. Nitko nije nedjeljom išao u crkvu iako sam bila nazočna kod obreda različitih vjeroispovijesti. Nisu radili kao trgovci, poštari ili prodavači u velikim robnim kućama. Boravila sam u vladinim uredima i nisam vidjela nijednog zaposlenog Praaustralca. Nitko od njih nije radio na benzinskim postajama niti čekao na kupce u kioscima brze hrane. Izgleda da ih je bilo malo.”

Kako mi je ovaj deo “dobar”, tzv. prodaja sistema vrednosti! To su one tako lepe rečenice u diplomatiji npr. da smo posvećeni izgradnji i deljenju istih vrednosti. Zajeb je u tome što ne pregovaramo o vrednostima već jači diktira listu vrednosti, a još veći zajeb je što ne postoji mogućnost da usvojimo razlčitu listu vrednosti već biva jedna i to onog ko je jači. Kao u komšiluku, postoje pravila i zakoni ali se igramo kao kaže najjači, obično i najluđi, inače budu batine, a ako su u pitanju narodi onda neki genocid ili manji rat. Tako da je autorka toliko dobra da nam kaže kako su Praaustralci zapravo jadničci koji eto ne dele naš sistem vrednosti oni neće ni na benzisku pumpu, ni u školu, zapravo neće da budu uniformisana školska deca (a znamo da osnovnu školu upiše generacija u kojoj je oko 30% genijalne dece, a završi ista ta generacija sa oko 3% genijalne dece). Posebno je dotaklo autorku teksta to što niko od njih neće da ide u crkvu nedeljom i ako mogu da odaberu razne verosipovesti, autorka je toliko velikodušna i civilizovana da dopušta da mogu da odaberu bilo koju verosipovest, a ne dopušta nikakvu mogućnost da odaberu nešto što nije veroispovest sa liste poželjnih veroispovesti. I veoma sarkastično primećuje da je to zapravo samo zato što ih je malo, jer moglo bi se zaključivati da hošće da kaže da ih je više, bilo bi drugačije, onda bi ih bilo u školi, u uniformi i na benzijskoj pumpi i u crkvi, dakle zato što ih je malo a ne zato što biraju drugačije, ne zapravo što je u redu da biraju drugačije i još po vrh svega malo ih je – a kako to da ih je malo, pa jebi ga mnogo smo ih pobili ali ne sada, već je to bilo u ružnoj prošlosti sa kojom mi nememo nikakve veze.

“U gradu ih se moglo vidjeti samo kao dio turističkih središta te na pašnjacima u vlasništvu bijelih Australaca gdje su pomagali pri ispaši ovaca i goveda. Zvali su ih Jackaroosi. Rekli su mi da rančeri ne uznemiravaju lutajuće skupine Praaustralaca kad im povremeno ubiju pokoju ovcu. Oni ionako uzimaju samo ono što im je potrebno za jelo, a osim toga pripisuju im se nadnaravne osvetničke moći.”

O ovom delu bih mogao dati čitav esej, no samo ću se zadržati na dobroti Australaca - belih vlasnika, koji su tako dobri da ne žele da uzemire Praaustralce čak i ako ubiju po koju ovcu. Svakako oni to rade u sistemu vrednosti koji je potpuno drugačiji od Austalaca – belih vlasnika, ovi Praaustralci (kako kasnije piše u tekstu - primitivni) ubiju samo onoliko ovaca koliko im treba da bi jeli. Kaže autorka skro sa žaljenjem da oni i onako uzimaju samo ono što im je potrebno za jelo, oni neće u naš sistem vrednsoti koji će uzeti mnogo više od onoga što nam treba. Ima i deo koji je tako dirljiv, zapravo ih se malo i boje možda ima i do toga, jer da ih se ne boje možda ne bi bili tako fini da ih ne uznemiravaju zbog poneke ovce. A da li ih stvarno ne uznemiravaju? Kako ih to onda biva sve manje i manje? Tako što su neuznemireni ili što ne umeju da prežive ili …. O konstukciji osvetničke moći ne bih ništa govorio ovog puta.

“Jedne večeri promatrala sam skupinu poluobojene mladeži u ranim dvadesetim godinama koji su natakali benzin u bočice, a zatim ga inhalirali hodajući prema gradu. Isparenja su ih vidljivo omamljivala. Benzin je mješavina ugljikovodika i kemikalija koje su potencijalno opasne za koštanu srž, jetru, bubrege, nadbubrežne žlijezde, kralježnicu i čitav središnji živčani sustav. Ali, baš poput svih ostalih oko mene ni ja nisam ništa učinila. Nisam ništa rekla. Nisam pokušala zaustaviti njihovu glupu igru. Kasnije sam saznala da je jedan od njih umro od otrovanja olovom i gušenja. Osjetila sam gubitak kao da sam se rastala od starog prijatelja. Otišla sam u mrtvačnicu i odala mu počast. Svoj sam život posvetila sprječavanju bolesti i činilo mi se da gubitak kulturnih korijena i pomanjkanje životne svrhe pridonose kockanju sa smrću. Ono što me najviše zasmetalo bila je činjenica da sam sve to promatrala, a nisam pomakla ni mali prst da bih ih spriječila."

Uz ovaj deo bih mogao napraviti pseban manifest o bobroti ali eto zadržaću se samo na osećaju koji sam imao empatišući sa autorkom, to je tako jak osećaj "jadna ja", eto nisam ništa učinila i sada se kajem, eto pišem o tome, eto možda ću otići u neku od onih veroispovesti po oproštaj, zapravo bolje u mrtvačnicu to izaziva još jaču empatiju i naravno o teme ću i razgovarati. Tako mi je teško, jadna ja eto ništa nisam učinila, kao i jadni oni drugi koji isto ništa nisu učinili. Ovog puta nisu hteli da uznemiravaju Praaustralce ne zbog nekolko ovaca, već zbog toga što su sebe trovali. Eto kad već hoće tako, jadna ja eto ništa nisam učinila, čak šta je onda i moj život koji sam posvetila zaštiti života drugih ljudi, uf kuku meni. U drugom delu knjige videli smo da je to zaštita na takav način da osiguravjuće kuće neće da pokriju taj trošak, već svako mora sam da plati tu zaštitu života kojom se bavi autorka, joj jadna ja, eto.

“Razgovarala sam o tome sa svojim novim australskim prijateljem Geoffom. On je bio vlasnik velikog salona automobila, mojih godina, neoženjen i vrlo privlačan - australski Robert Redford. Nekoliko puta smo zajedno izašli pa sam ga tijekom jedne večere pod svijećama pitala jesu Ji građani svjesni onoga što se zbiva. Zar nitko ništa ne čini da bi to spriječio? Onje rekao: "Da, tužno je to. Ali ništa se ne može učiniti. Ti ne razumiješ Praaustralce. To su primitivni, divlji ljudi. Po nudili smo im obrazovanje. Misionari su ih godinama pokušavali preobratiti. U prošlosti su bili ljudožderi. Još i danas se ne žele okaniti svojih običaja i starih uvjerenja. Većina odabire pustinjski život. Divljina je opasna, ali oni su najizdržljiviji ljudi na svijetu. Oni koji prijeđu most između dvije kulture rijetko su uspješni. Zapravo, oni su rasa koja izumire. Broj im se smanjuje prema njihovoj vlastitoj odluci. Beznadno su neuki i nemaju nikakvih ambicija niti poriva za uspjeh. Nakon dvije stotine godina još se uvijek ne uklapaju. Štoviše, niti ne pokušavaju. U poslu su nepouzdani i samovoljni - ponašaju se kao da ne poznaju vrijednost vremena. Vjeruj mi, ništa ne možeš učiniti s njima."”

Ovaj deo ne želim da kometarišem iz sebičnih razloga, ne želim da se povezujem sa gadjenjem i drugim sličnim nezdravim osećanjima koja u meni budi ovaj deo teksta.

Prijatelj koji mi je preporučio ovu knjigu kazao mi je da iz njih stižu važne poruke koje su dali Praaustralici, i samo stoga ću nastaviti da je čitam jer poruke koje stižu od autorke ovog teksta, knjige kako god, za mene su toksične.

 

TOLIKO TOGA BI DA KAŽEM

 

Toliko toga bi da vam kažem, toliko da me je to probudilo jutros. I onda kada sam pogledao ka tome što bih da Vam kažem video sam siroče, generacije jedne porodice, državu, jedan narod, politiku, ideale, život i smrt, prijatelje koje više ne poznajem, sudbine jednog mene, jednog naroda, jedne zemlje, jedne države, jedne politike i pre i iznad svega doživeo sam jedan impuls da jutros uz crvenilo neba koje i danas najavljuje izlazak sunca, ovo pišem. Kada sam sve ovo ugledao osetio sam snažnu tugu koja se sada meša sa jutarnjim rumenilom neba.

Kada ne bi ovo bilo na srpskom jeziku, kada ne bi bilio u Beogradu, kada ne bi bilo u Srbiji, kada ne bi bilo sada na početku treće dekade dvadeset prvog veka po Hristu, kada ne bi bilo prostora i vremena onda bi ova tuga mogla postati vanvremenska i van prostorna i onda bi nadam se mogla voditi isceljenju celog sveta. Ovako vremenska i prostorna, sebična i ambiciozna, iz nemoći i straha možda će milošću Božijom doprineti isceljenju Ja-naroda. Svakako i ako ostane samo za mene, samo Ja-tuga, neće biti ništa novo, biće samo još jedan vapaj onoga koji samo što nije usnio poslednji put.

Tuga je osećanje koje nas vodi u samost, koje nas grči, koje suzi, koje nas jecajima potresa, koje nas vodi da hvatamo vazduh, koje nas čini ranjivim, koje nas vodi ka opraštanju ili bolje samo-opraštanju, tuga nas vodi životu onakvom kakav on jeste. Tuga nije poželjna u narodu od kojeg sam ili u kojem sam, nije i ako je ona put istine i/ili put života, ona je zabranjena jer muškarci ne plaču ili još gore, samo devojčice plaču, nije jer se ne opraštamo, nije jer bivamo sa onima od kojih se nismo oprostili i ne želimo da ih napustimo. Tako, tužan sam i ne želim da se oprostim od onoga što su me učili: da je istina važna, da je poštovanje sebe važno, da grešimo i molimo za oprost, da učimo da bi znali i služili sebi, drugima i životu, ne mogu, nisam dovoljno hrabar, da se oprostim od ovoga sebe i opet i opet se rastužujem jer gledam u isto, u ono što se ponavlja i ponavlja i ponavlja u jeziku, zemlji, narodu čiji sam i/ili u kojem sam.

U manastiru svetog Save osvećenog odakle je sveti Sava srpski doneo trojeručicu neprekidno vekovima tuguju i suze, vekovima za svet za sve nas. Za mene, isto je i dok stojim pred slikom Uroša Predića (1) „Siroče na majčinom grobu“ i suzim. Ljut što je umetnuta izmedju slika nepoznatih holandskih umetnika i što nevidim pažnju koja ovome prirodno pripada – da ima barem svoj zid ili što nema demonstracija ispred Narodnog muzeja da Uroš u njemu dobije svoju sobu dok čeka da se izgradi muzej samo za njegova dela, u njegovu čast. Tužan što Urošu koji pripada i/ili koji je iz mog naroda ne pripadne da bude poštovan i priznat onako kako mu dolikuje jer jeste dostojan. Nije ovo iz mira i spokoja, iz znanja i uverenja, ovo je iz ne znanja, iz nemoći jer nesmemo da tugujemo, iz straha jer ne smemo da pustimo. Jer kada bi tugovali i kada bi pustili ugledali bi svu siročad, sebe, narod iz kojeg smo i/ili kojem pripadamo, a nismo još dovoljno hrabri, a možda nam je hrabrost i otišla u neko drugo vreme u neke druge prostore.

Siroče je i moj deda, i mnoge dede i pradede i mnogi očevi i majke i bake i prabake i sve do belih pčela i nismo spremni da ih pustimo, njih koji su nam prerano otišli, koje nismo upoznali i tako smo još među njima, a ne među živima.

Siroče je i Radomir (2) i odgajilo ga je selo, selo ga je odškolovalo i kada se vratio sa Sorbone dao je najboljeg sebe, dao je sve svoje da vrati selu ono što je primio. Jedino tako možemo da stvarno živimo, tako što služimo zajednici iz koje smo i/ili u kojoj smo. Već sam pisao o ovom siročetu koje nam je dalo znanje da vidimo, znanje da znamo, znanje da napredujemo. On nam je napisao šta je država, šta pravo, šta politika, šta narod, šta je duh naroda, napisao nam je da možemo da se potsetimo kada zaboravimo. Naša je navika da zaboravimo na siročad iz našeg naroda, da ih smestimo među neznance i ostanemo domanovićevi junaci koje vode slepci i koji se blate u močvarama srećni zbog svežine novog blata.

Radomir, siroče i profesor, svoj dostojni život kroz svoja životna dela posvetio je nama svojim potomcima i naslednicima, kao što nam je jedan švajcarac (3) posvetio svoje srce. Oni su to učinili u čast i slavu svojih predaka, svoje dostojnosti, a mi ih zaboravljamo u slavu i čast svoga straha. Siroče Radomir nas je naučio da su država, pravo, narod, politika međusobno potpuno različite stvari. Prvo ide narod, onda ide pravo, potom država i na kraju politika. Kako je on rekao proces, odnos pa oblik. Kada se ovi entiteti sukobe pobedu uvek odnese proces. Kada pobedu odnosi odnos ili oblik, proces pati.

Kada nam prirodno nije dato manekensko telo, a to želimo, onda gladujemo i postajemo mršavi i neurhanjeni, neretko anorksični, bulimični, svakako veoma anksiozni i povrh svega prestajemo da osećamo svoje telo, da budemo svesni svojih potreba i tako sve dalji i dalji od života. Isto je i sa politikom, državm, pravom i narodom. Kada politika nije podržavajuća (kada želi nešto što joj nije prirodno dato) i ne stvara državu, onda ta država ne podržava i ne stvara zdravo pravo, a bez zdravog prava narod postaje nuhranjen, anksiozan, prestaje da bude svestan svojih potreba i pošto je proces uvek pobednik, takav narod će uništiti takvo pravo, državu i politiku, ako ne drugačije onda tako što će uništiti sebe i nestati iz života jer proces je nestišljiv. Politika mora da služi državi, država pravu, a pravo narodu to je jedini prirodni i zdrav put. Ovo nas uče mnogi naši dostojni preci, jedan od navjećih je i svetitelj naš sveti Sava koji nam je doneo i duh bez kojeg zdravlje naroda, prava, države i politike nema. Njegovi sledbenici dobili su u amanet da čuvaju duh, dobili su u amanet i način na koji to da čine, na kolenima i dobili su kletvu da ne smeju da tolerišu nedostojnost, nepotizam. Mnoge koje sam sreo nisu na kolenima već u biznisu, one za kojima tragam jedva da sam sreo, njih isihaste, kao da ih je neko proterao, da im je zabranio da se sreću s ljudima ili samo meni to nije dato.

Kako se leči duh, mnogo je napisanog o tome, a najpre, koliko sam shvatio na kolenima i poklonom pred precima, pamćenjem, zahvalnošću, sećanjem, poštovanjem, priznavanjem sve siročadi i onih koju su siročad stvarali. Pamćenjem, poštovanjem, priznavanjem, a ne bivanjem sa njima, medju njima i ne sveteći ih. Dovoljno je pamćenje, poštovanje, priznavanje, a to je onda mnogo tuge, mnogo bola, mnogo jecaja i to je onda isceljujuće, i to onda vodi u život.

Čuvari duha su najvažniji i zato i najodgovorniji, oni moraju da kleknu i da se klanjaju da nas vode i uče tome, to im je zavet, oni su prvi koji treba da nam pokažu kako da se sećamo i poštujemo pretke kako da tugujemo, kako da se nosimo sa bolom i kako da jecamo. Nikada neću zaboraviti jecaje koje sam čuo u manastiru svetog Save osvećenog, jecaje nepoznatog monaha koji su dolazili iz mraka, od onoga ko je bio na kolenima, samo sam toliko mogao da naslutim u prostoru s jedva nešto malo svetlosti sveća i tek po nekog zraka sunca, ali i sada kada sam ovo napisao i uvek kada se toga setim zasuzim i više ili manje se zaplačem. To je sila duha. To je sila koju su nam naši dostojni preci ostavili u amanet i koju zaboravljamo.

Duh i jedino Duh dostojnih predaka može oživeti narod koji će biti u stanju da pravo, državu i politiku iz službe propasti vrati u službu života, a ne da uništi sebe.

Dužnost naslednika siročeta, profesora Radomira jeste da govore istinu, da uče narod tome šta je politika, šta je država, šta je pravo, čemu služe, kako se razlikuju, kada je dobro, a kada to nije. To je hrabrost i služba koja pirpada naj bistrijim kćerima i sinovima naroda, neki ih zovu inteligencija. Njihova je odgovornost da nošeni Duhom dostojnih predaka i svojih učitelja ne daju istini da umre. Njihova je odgovornst i obaveza da postaju dostojni, a ne ovo što danas vidim. Njihova je dužnost i obaveza da ponesu patnju, strah i tugu istine za nas ostale koji ćemo njih dostojne i vidovite slediti.

A za nas sve ostale, ono što mi je sada već večno usnuli otac Kirilo svetogorac šapnuo, na mojoj prvoj ispovesti, dok sam potpuno mokar od znoja klečao ipred njega. Ne boj se, samo polako, sve će biti dobro, samo gledaj u domaćine i tako radi kao oni i biće sve dobro, to mi je šapnuo, meni koji se pre toga nikada nisam ispovedio, niti sam znao išta, i to je duh takođe. A onda domaćini, to je i naš zadatak da se ugledamo na domaćine. Ko su domaćini? Neće mi zameriti moj prijatelj što ću njegovu porodicu ovde spomenuti. Moj prijatelj je Bogićević to mu je porodično ime, to je ono što stiže od predaka. Živi u Beogradu i sin njegov je rodjen u Beogradu, on dolazi iz Ivanjice, a rodjen je u Bogićevićima kako kaže na „mojoj Goliji“. Rodjen je nadomak Studenice tamo gde je sveti Simeon i sveti Sava srpski .... E kada moj prijatelj sa svojim sinom osnovcem ode u Ivanjicu on sinu kaže vidi ovo je kuća koju je tvoj deda napravio, a kada ga odvede u Bogićeviće on kaže vidi ovu je kuću tvoj pradeda napravio i tu sam se ja rodio, a onu tamo je napravio tvoj čukundeda. To je domaćin. On ne ruši, on obnavlja i održava ono što je od predaka i tek onda gradi novo, on poštuje svoje pretke tako što ih se seća, govori o njima, čuva ono što mu je ostalo od njih i njemu ne smeta da gradi novo uz „staro“. Narod koji gubi duh i domaćine teško pati. Pravo, država i politika koji se ne klanjaju pred domaćinima nisu hranjivi, oni su otrovni i toksični oni i kada grade štete, jer grade sve iz početka, grade sve novo, ne poštuju dostojne pretke, oni sve menjaju, oni prave sve bolje i vrednije nego što je bilo, oni ubijaju sve čega se dotaktu. Kada čujete bolje, najbolje, bolje nego što je bilo, interes države, u interesu naroda, za generacije koje dolaze, narod zna i vidite svašta još što ne čine domaćini budite hrabri i bežite od toga glevom bez obzira, jer takvo pravo, država i politika nepoštuje i ne prodržava narod već ga uništava.

Teško mi je da iznesem dah impulsa koji me je nagnao da pišem jutros, veliki je, goni me u muku, da se savijam, gubim, nestajem, bojim se da još nisam dovoljan, hrabar, niti dostojan da ga duboko udišem i izdišem. Zato ovde stajem, nedovršen, nedorečen u nadi da služim na pravi način. Način, koji sam saznao od Berta , da se za život koji nam je došao možemo zahvaliti samo tako što ćemo život proslediti dalje kroz novi život, ako ne tako onda možda kroz službu zajednici. Zahvalan na ovoliko daha koliko ga sada imam, predajem vam ovaj članak u nadi da će vam biti hranjiv i od koristi.

 

(1) Uroš Predić (1857 – 1953) srpski slikar

(2) Akademik Radomir Lukić (1914 – 1999) profesor Pravnog fakulteta u Beogradu.

(3) Arčibald Rajs (1875 – 1929) švajcarski forenzičar, professor Univerziteta u Lozani.

Biti povezan!

Biti povezan!

Bi mi neobično kada sam video da reč biti u rečniku srpkoga jezika kao prvo značenje ima bijem i tući, međutim ovo značenje nije od znčaja za ovaj naš naslov. Potom, u istom rečniku Matice srpske, ima niz značenja ili upotreba ove reči: budem i jesam; postojati, živeti, egzistirati; pokazivati se, javljati se kao stvarno, realno; postati, načiniti se; desiti se ... (iz)vršiti se; nalaziti se ... prebivati; imati volju, raspoloženje (za nešto), hteti, želeti; voditi poreko, poticati (od nekoga, od nečega); zasluživati nešto, biti dostojan nečega; trajati, potrajati; trebati, morati itd.

Usmerimo li pažnju na engleski jezik možemo saznati da je glagol to be jedan od najpromenjivijih, možda najprilagodljiviji, kažu da je promenjiv kao jedan od grčkih bogova mora Protej (Proteus) koji je mogao da menja svoj oblik u razna bića i bilo ga je teško uhvatiti, osim ako ga ne držite veoma črvsto.

Veliki broj značenja i sposobnost menjanja i prilagodjavanja omogućava glagolu biti da izmiče, isto kao što čoveku veoma lako izmiče da biva, da bude ono što jeste. Želim da naglasim da kada ovde kažem biti, želim da ti pažnju usmerim na svesnost sebe, na ono što sad jesi. Biti svestan sebe i svega onoga što sada jesi jedan je od najvećih izazova za čoveka, rekao bih oduvek, a u ovo vreme u kojem sada živimo verujem teži i veći nego ikada ranije.

Biti znači znati ko sam, ko nisam, šta sam, šta nisam, kakav sam, kakav nisam, ali ne ja sam Petar – to je samo tvoje ime; isto tako ne ja sam učitelj – to je tvoje zanimanje; takdje ne i ja sam dobar čovek – to je tvoja vrlina. Ko sam stvarno, šta sam stvarno, kakav sam sad stvarno nije niti ono što mislim, niti ono što osećam o sebi – to su misli i osećanja. To nije ni ono što drugi kažu ili misle o meni. Posebno nije ono što bih želeo da budem, kao ni ono što sa bio. Da bih stigao do biti – do bivanja, potrebno je da prihvatim i da kažem Da imenu, zanimanju, vrlini i svemu što me čini i onome što mi je poznato a čini me i onome što me čini a nije mi poznato. Ovo je veliki izazov, toliki da većina neurotičnosti na ovom svetu potiče od toga što nismo spremni ili ne umemo da priznamo sebi sve ono što jesmo, da budemo – jednostavno biti. Tek nakon ugledavanja i pristajanja na ono što jesmo imamo priliku da postanemo (nešto drugo), ali to je druga tema.

Ovde je od značaja da ugledamo koliko je biti koje koristim u ovom kontekstu, u ovom naslovu zapravo puno i složeno i zahtevno. Naravno o ovome govore i ovim se bave sve savremene psihoterapije na svoje načine, kao i sve ezoterijske škole, sve religije ili bolje reći njihova ezoterijska učenja, sve duhovne tradicije od šamanizma do teorijske fizike. Dakle biti je izvanredan izazov za čoveka, a rekao bih i čovečanstvo i ovaj naslov u tom smislu je zapravo izazov.

Povezati, biti povezan, kuda to vodi. Rečnik Matice srpske vodi ka svezati sve zajedno; staviti preko nečega vezujući krajeve, omotati (maramom, zavojem); uviti, poviti, zaviti (glavu, ranu); dovesti u međusobnu (uzroču, logičku, prirodnu i dr.) vezu; dovesti u kontakt s nekim, s nečim, uspostaviti vezu, odnose ... itd.

No na šta se u ovom naslvu odnosi ovo povezan? Biti povezan sa sobom, sa drugima, sa precima, sa svetom, sa priodom, sa biljkama, sa životinjama, sa univerzumom ... biti svestan da smo deo, bolje reći delić. Koliko delić možda najbolje opisuje jedan deo teorijske i kvane fizike koji gleda u proton tj. protone, njihove odnose, kao i čestice i sile koje ih čine. Izgelda da svi i sve je sačinjeno ne samo od protona za koje se veruje da su praktično večni već od čestica koje su drastično manje od protona i koje prožimaju sve postojeće i ne samo to već svaka od njih nosi sve informacije o svemu. Na ovaj način smo izgelda povezani svi sa svim i ne samo to već izgleda da svi imamo informacije o svemu, samo je pitanje koliko su one dostupne našoj individualnoj svesti.

Biti povezan iz nslova odnosi se zapravo na višestruki izazov. Da li je dostižno na ovaj način biti povezan? Izgelda da je odgovr potvrdan, da je dostižno ali ne i lako dostižno. Biti povezan govori o biti sličan više nego o biti različit, govori o biti živ je jedino moguće ako smo povezani, biti povezan govori o tome da smo deo koji služi, a ne kojem služe.

Biti sličan. Toliko se govori o različitosti, ona se toliko veliča da je potpuno zapostavljena notorna istina a to je da smo mi ljudi međusobno toliko slični da je ralika statistički zanemarljiva. Naša svest i pažnja je toliko usmerana na uočavanje razlika da je to danas uzrok ogromne patnje. Biti povezan znači svest i pažnju usmeriti na ono što jeste, a to je da smo svi toliko slični (izbegavam da kažem isti mada to mislim jer proton je proton u meni, tebi, žirafi ili kamenu, sve jedno) da su različitosti zanemarljive – ovo je jedno od onih potrebnih „priznati ono što jeste“, jedno od onih biti bez kojih ni čoveku ni čovečanstvu nema rasta i razvoja već samo patnja i propast.

Biti povezan za nas, za čoveka, ima veću vrednsot od života. Ako treba da biramo između života i biti povezan biramo biti povezan jer ostati ne povezan znači sigurnu smrt. Naravno i na sreću, o ovome se ne odlučuje na skupštinama, to je odlučeno u stvarnoj stvarnosti i to su nam darovi naših predaka. U drevna vremena, a i danas u nekim oblastima življenja čoveka, biti isključen iz zajednice značilo je sigurnu smrt i stoga je čovek bio spreman da učini sve što je potrebno da bi ostao u zajdnici. To je ono što je spremno svako dete da učini da bi pripadalo porodici. Toliko smo usmerli svoju pažnju ka individualnosti i proglasili je izrazitom vrednošću da zapravo veliki brij ljudi živi sa veoma teškim bolom i patnjom koju opisuju kao osećaj da ne pripadaju nigde. Ljudska skupština, parlament ili kolektivni ego donele su odluku da je individualnost vrhunac egzistencije čoveka i potpuno zanemarili istinu da smo nerpekidno i zauvek povezani i da težnja da budemo nepovezani je tažnja ka smrti. Ovo je takođe veliki izazov za priznati ono što jeste, bez kojeg takodje nema rasta i razvoja već nam sledi patnja i propast. Ovde sam više nagalsio psihološke, duševne aspekte biti zajedno, a o vizičkim aspektima nema potrebe ni govoriti, npr. mogla bi neka skupština doneti odluku da gravitaciju ne treba uzimati u obzir, da čovek može da živi i bez gravitacije.

I služiti. Čemu služiti kada mogu da platim da mi služe. Čemu služiti kada imam moć da naredim da mi služe. Čemu služiti pita ego kad sam veći od svakoga i svega drugog? Služiti svemu što je veće, a gotovo sve je veće. Stariji brat je veći od mene, roditelji su veći od mene, reka je veća od mene, drvo je veće od mene, zemlja je veća od mene i mesec i zvezde i šuma ... i sam sam veći od mene samo toga nikako da se setim niti da vidim. Sve je veće od ega, on jednostavno jedva da i postoji. Eto postoji tek toliko da ne mogu da kažem - nema ga. I treba da postoji i treba da ga ima i treba da prizna ono što jeste a to je da je tu da služi a ne da mu služe. I ovde je uzrok ogromne patnje i nesreće čoveka i čovečanstva da rasta i razvoja neće biti već samo sigurna propast ako se ovo ne prizna.

Eto, kad kažem biti povezan ovo su neke od mojih asocijacija, značenja, uverenja, težnji. Nadam se da će nas biti sve više koji osećaju potrebu da budu povezani. Verujem da je moja služba ovde tome.

Biti povezan v.s. mislim dakle postojim.

Samo refleksije na svetove

Mislim, osećam, doživljavam, sanjam, maštam, reagujem, govorim, ćutim, krećem se, mirujem, čujem, vidim, dodirujem, živim, umirem, hranim se, dišem. Eto, sve su ovo uzorci stvaranja ovog sajta, a pravi, pravi razlog je susret sa strahom. 

Nomen nescio versus Ego ili onaj čije ime nije poznato protiv Ega.